8.9.2020.

Како бих друачије почела причу о Сомбору, граду о коме су многи певали, него са најпознатијим стиховима.

У том Сомбору
све на вољу,
свега има, то је истина,
па и жена пију вина,
у том Сомбору.

Са  ружичастог језера  упутили смо се у Сомбор. Мапе показују да се налази у близини бање налази дворац Баба Пуста. Изградио га је Карољ Фернбах 1906. године у намену породичне виле. Подсећа на  Шпицеров дворац, махом због тога што га је задесила иста судбина. Из велелепног дворца који има четвртасту кулу налик звонар кули последњих година све је однето, покрадено и уништено. Навигација нас је водила пар километара по ужем асфалтном путу, док путешествије неславно нисмо завршили у њиви. Напуштеном дворцу смо покушали да приђемо и из села Алекса Шантић, међутим мапа је показивала неколико километара вожње по макадамском путу. Господин туриста није желео да се труцкамо по неравном терену и уз гласно негодовање продужисмо ка Сомбору. Више о дворцу можете погледати у  овој причи .

Шетња Сомбор градом

Са својих 30 и кусур година нисам још видела Сомбор град. Није ми био успут, некако сам увек мислила. Сада је била идеална ситуација, јер је био ближи него икад. Суботицу смо обишли прошле године, па се Сомбор овај пут показао као одличан избор. Разлог више посети Сомбору је и планиран наставак пута ка Бачкој тврђави, на „том“ делу земље, који због мрака што нас је предухитрио на крају ипак нисмо успели да остваримо.

Паркирамо испред католичке цркве Пресветог тројства. Уредно сређена шарена цветна леја дели нас од улаза у цркву.

На истој страни улице којом се крећемо налази се Градска библиотека Карло Бијелицки, у којој је смештено дечје одељење. Наранџаста грађевина испред које се налазе бисте Херцег Јаноша, Лазе Костића и Вељка Петровића, три врсна књижевника, двојице рођених у Сомбору, једног уско везаног за град јер је у њему провео касније године свог живота.

Испред Градске куће управо се затварала пијаца и на наше изненађење било је много остављеног смећа. Верујем да се, као и са сваке друге пијаце, ово ђубре склони, али слика у том тренутку и није била баш лепа. Трудила сам се да ухватим кадар Градске куће без тог ружног „прилога“.

Одмах преко пута Градске куће налази се Галерија Милан Коњовић, која је дом његових највећих уметничких дела, као и задњег цртежа који је непосредно пред смрт насликао. Како је госпођица имала свој план обиласка, који се у последње време не поклапа баш успешно са нашим, нисмо улазили у галерију. Иза галерије налазе се Народно позориште и Градски музеј у који је са успехом пренета цела фасада са сунчаним сатом Јована Чокора, која је првобитно била на зиду Жупног двора цркве Пресветог тројства.

У Сомбору граду је Лаза Костић спевао једну од најљубавнијих песама српске књижевности...

Преко Трга Светог тројства пожурисмо за госпођицом ка главној шеталишној улици у којој се налази кућа у којој је Лаза Костић Ленки Дунђерски спевао песму Санта Мариа делла Салуте, а испред ње спомен клупа великом песнику.

Десном страном прођосмо поред споменика Вељка Петровића и Градске библиотеке, која садржи више од 340 000 књига, те дођосмо до фонтане, где је госпођица успела да се споречка са дечаком њеног узраста и демонстративно га згази на патику. Док је он ронио крокодилске сузе, мама му је саопштила да се није ни требао мрштити на госпођицу, та није уљудно, а ми покуписмо „нашег кавгаџију“ и упутисмо се поред Кармелићанског самостана ка некадашњој Жупанији, данас Градској управи Сомбора.

У Градској управи налази се ремек дело Ференца Ајзенхута "Битка код Сенте"...

Није било много шетача. Трг цара Уроша је деловао лепо, али празно. Код Градске управе је било изузетно тихо и мирно. Огромна гвоздена врата била су затворена. Нисмо били у прилици да уђемо унутра и видимо ремек дело мађарског сликара Ференца Ајзенхута Битку код Сенте, слику која је без рама величине 28 квадратних метара, што је чини највећом сликом на простору бивше Југославије. Са рамом који је урађен од дрвета са позлатом, ово уље на платну је величине 40м2.

У Парку хероја код Градске управе налази се Етно ресторан Фијакер. Ушушкан у зеленилу, поседује језерце, мини воденицу и поглед на Кармелићански самостан. Храна је била одлична, а Тамјаника још боља.

Након кратког обиласка града, са задовољством могу да се вратим на почетак ове приче и сложим да у том Сомбору, свега на вољу, свега има, то истина, па и жене пију вина, у том Сомбору.

И као закључак јасно се намеће идеја да следећи викенд кренемо ка Бачкој тврђави, продужимо ка Сомбору, те обиђемо све до сада пропуштено, ручамо у некој рибљој чарди или етно селу, па наставимо ка Суботици.

Да ли вам се допада идеја? 🙂

За још оваквих фотографија и информација запратите мој Инстаграм профил.